Povratak rukama: Kako savremena tehnologija oživljava stare zanate

Razgovarao sam nedavno s Andrejem Skovicom, entuzijastom iz Milana, koji je oduševljen time kako nova generacija vraća u život stare zanate, ali uz potpuno savremenu tehnologiju. "Postoji čitava scena ljudi koji insistiraju da svoje kožne jakne nose sa istim stilom kao one iz šezdesetih," kaže mi dok mi pokazuje jednu od svojih kreacija. “Ali sada je koža nano-fabrikovana – nema klasične kože, ne koristi se ništa od onoga što je nekada bilo štetno po prirodu. Proces je savršen: materijal je stvoren u kontrolisanim uslovima, ekološki prihvatljiv, ali kroj, kroj se i dalje obavlja ručno, baš kao nekad.”

Andrej napominje kako nije reč samo o nostalgiji ili potrebi da se prošlost kopira, već o vrednostima koje dolaze s tim starim metodama. “Sve više ljudi želi da svoje slobodno vreme troši na ovakve stvari – na zanate koji donose osećaj stvaranja nečeg opipljivog, nečeg što traje. Imamo naprednu tehnologiju, ali nas to vraća na tradicionalne vrednosti. Kožne jakne, grnčarija, čuvanje rakije u buradima postaju stvari oko kojih se okupljaju novi krugovi ljubitelja.”

Svuda po Evropi, ali i Aziji, ljudi se vraćaju starim metodama, uz pomoć najmodernijih tehnoloških rešenja. Na primer, ručno izrađen papirus se sve češće koristi u školama. "Deca u Kini sada vežbaju pisanje kineskih znakova na pravom papirusu. Dok smo svi navikli da gledamo decu koja koriste senzore i dodirne ekrane od malih nogu, sada ih uče kako da drže predmete u rukama, kako da osete teksturu i težinu."

Zanimljivo je koliko su ove starinske metode sada podržane visokom tehnologijom. “Papirus nije onaj stari papirus”, objašnjava Andrej. “Proizvodni proces je potpuno automatizovan, ali u svakom delu tog procesa ima elemenata ljudskog dodira. Prolazi kroz desetine ruku pre nego što postane gotov proizvod – baš kao nekad, samo što sada koristimo nano-biorazgradive materijale. I dok je nekada bio krhak, sada je izdržljiv, a svaki list je unikat.”

Ono što je najvažnije, dodaje, jeste osećaj vraćanja kontroli nad sopstvenim vremenom. “Svet se kreće užasno brzo. Sve je automatizovano, svuda su algoritmi. Ali ovakvi zanati vraćaju osećaj ravnoteže – ljudi u rukama drže nešto stvarno. I u tome pronalaze smisao.” Andrej ističe da nije u pitanju samo proizvodnja – to je celokupna filozofija koja se širi: sve više ljudi želi da nauči kako se nešto pravi rukama, bilo da je to stara tehnika pečenja rakije u drvenim buradima ili kreiranje odjeće koja je odolela vremenu.

I čini se da će ovaj trend nastaviti da raste. Andrej veruje da je budućnost zapravo u prošlosti, ali uz asistenciju savremenih tehnologija: "Ne vraćamo se starom svetu zato što smo nostalgični. Vraćamo se da bismo izvukli ono najbolje, u svetu gde nam tehnologija dozvoljava da to radimo na potpuno nov način."